Par reči bunta- jer nisam to mogla više da držim u sebi

Ocena korisnika:   / 0

Ne pričam o tome prvi put, niti o tome prvi put razmišljam, ali prvi put o tome pišem. Pišem i pitam se ima li svrhe pisati? Sve se svelo na to koga poznaješ, a šta ako ja ne poznajem nikog? Neki ljudi kasno spoznaju sazrevanje. I ja sam jedna od njih. Ali, pitam se da li bi nešto bilo drugacije da sam ranije shvatila.

Zašto se samo nekolicina njih ne boji da se suoče sa sobom i onim što su učinili ili nisu. Ja znam šta sam sve mogla za sebe, verovatno i za druge, i to me izjeda. Ali neki to ne nose u sebi.

Uvek sam verovala u kosmičku pravdu, da je tako nazovem, da se u životu nekako sve vraća, ono dobro i ono loše. Zbog ovog dobrog mi nije, ali ovo loše me plaši. A neki tako žive bez ovog straha.

Ima li svrhe da nabrajam nedela i nečoveštvo.Biće onih koji će se složiti sa mnom, klimnuti glavom i nastaviti dalje. Neki će okrenuti glavu , ne želeći da se suoče sa istinom. Mali procenat podićiće će ruke. I to je to. Ništa nismo uradili. Opet ćutimo. A ne govorim o ćutnji gde ti prija tišina, već o ćutnji kad grizeš usne i jezik dok ne prokrvare.

I čini mi se svaki trud postaje uzaludan, da nema izlaza. Oni koji me poznaju reći će Vam da sam zaista pokušala da svet posmatram drugim očima. Ponekad mi to i upali i vidim drugačije, vidim ono dobro u ljudima. Jedino je tužno to što ovaj sloj ljudi polako počinje da izumire. Niko više i ne veruje da će se nešto promeniti. I ja dopustim da me s vremena na vreme obuzme ova neverica.

Problem je u tome što se trudiš, tražiš, kopaš svoj put, ali na koja god vrata da pokucaš jedino što čuješ je- obećano je. Obećano je to nekom , a to nisi ti. Onda skupljaš poslednji atom snage i kucaš na još jedna vrata, gde se stari scenario ponavlja po ko zna koji put. Dolaziš do tačke pucanja i prestaješ. Jer nema više ničega u tebi. Odustaješ. I ja to razumem.

A ima onih koji nisu ni pokušali baš zato što su iskustva ovih koji jesu tako surova, i ja to razumem. Samo se pitam ko je ovde pametniji, ko je u boljem položaju , ako o boljitku ovde može da se govori, u ovom kontekstu.

Sada to više nije ni tajna.Nemaju srama kada ti kažu da je obećano i zato sam besna. Kao da je to potpuno normalna stvar- obećati nekom ko to nije zaslužio. Ko se nije čitavog života trudio i sanjao da postane inženjer, doktor, arhitekta, pravnik ili profesor. I onda ti isti kažu da moraš više da se trudiš, da sve od tebe zavisi, da ne možeš da se opustiš i osloniš na onu sigurnu stvar, jer ta vremena su prošla. Ja to znam, ja o tome govorim. Znam da vremena nisu ista , da su došle promene. Ja ne čekam da mi neko drugi završi bilo šta. Ja negde duboko u sebi znam da ću naći svoje mesto pod suncem, nešto ću uraditi. Ali , šta će biti sa onima koji više nemaju snage da se bore. Ja ne znam šta da kažem tim ljudima, kako da ih ohrabrim, a to čak nije ni moja dužnost, a ja osećam odgovornost. Niko ne oseća krivicu , i to je problem. Ne priča se o tome, i to je problem. Ne, ponovo pričamo o izgubljenoj zemlji. Jeste li čuli, pojavio se novi smrtonosni virus? A da ne pominjem tek mleko i mlečne proizvode. Smejurija.

Nego , da ne kažem da je sve baš tako crno, evo otvaraju se nova radna mesta, tačnije stara. Može se videti ovih dana da u školama traže profesore i nastavnike, i nekim fakultetima.. a i nekim Gradskim upravama. Jeste li pokušali tamo? Ja znam neke koji jesu. Znate li šta su im rekli? Obećano je ..

izvor:037ks.com, Ivana Grujić