/ 0
Dinkića su konačno uspeli da izbace iz vlade posle dvanaest godina i pri tom ne mislim na ovu vladu nego na sve ostale do sada. Grčevito se držao svog resora, rušio vlade kad mu se htelo, menjao nazive nečega što je pretstavljao, komponovao pesmice, ali i naše sudbine, častio investitore i osedeo na ministarskim funkcijama. Iako se mnogima činilo da ga je jedino hiruškom intervencijom moguće odvojiti od fotelje, premijer je to uspeo jednim kratkim rezom rekavši da je bilo dosta. Jedino još treba da poverujemo u njegove dobre namere.
Da li je namera bila ukloniti štetočinu posle dvanaest godina ili konačno, posle toliko vremena, vratiti u vlast konstalaciju snaga kao u devedesetim? Pametnom čoveku se ipak čini ovo drugo.
Dinkić nije smetao toliko godina, pa je sada odjednom neefikasan. Ne, sada je konačno došla prilika koja se ne propušta, a to je da se potpuno obesmisli peti oktobar i želja običnog smrtnika da nešto promeni, njegovo pravo na život, ali i na slobodu mišljenja. Sistematski se radilo na obesmišljavanju pada Miloševićevog režima godinama unazad.
Radikalna promena Koštuničine politike od proevropske do nacionalističke, Tadićeva politika popuštanja svemu i svakome, pomirenje sa SPS-om, priznavanje SNS kao parlamentarne stranke bez izbora, ali i ispiranje mozga narodu, ubijanje volje za bilo kakvom borbom ili reakcijom, ali i slobodnim mišljenjem.
Peti oktobar se neće ponoviti, bar ne u narednih deset godina, bez obzira koliko loše živeli i šta sve trpeli, i vlast to odlično zna. Dok mi čekamo nemoćni i apatični, ne znamo šta ćemo sa sobom a i svojom decom, oni njihovu uveliko školuju, ali i iseljavaju u inostranstvo. Znači da nemaju nikakvu ideju šta uraditi sa ovom zemljom, osim iskoristiti sve što može i dok može pre nego što i oni odu i za to vreme ubeđivati javnost da oni nisu ono što su bili. Iz najcrnjeg mraka ratova, jednoumlja i mržnje vinuli su se u plavetnilo demokratije, pod krila Evropske unije.
Pa takva priča ne postoji ni u bajkama. Ali svejedno, mi ipak verujemo u to. Verujemo u priče koje su nam prihvatljive i koje želimo da čujemo i ne ulazimo u njihovu istinitost. Verujemo jer nemamo drugu varijantu.
Opozicija više ne postoji, ni Kruševcu, ni u ostalim gradovima. Ja čak i ne znam ko recimo vodi DS, sećam se samo Vesne Vesković koja je mnogo pričala i mnogo se mrštila i ništa. Ili recimo onog Jovanovića koji je malo pričao i uvek se smeškao i opet ništa. Ili Đidiđa za kog nemam komentara definitivno, a da ga ne uvredim. Milivojevića koji ne menja svoju priču okićenu metaforama i poređenjima godinama i opet ništa. Ili LDP-a i Stepića i ideje da svako selo bude opština (???) i opet ništa. Samo prazne priče bez osnove i smisla. Govori koji se ne mogu prepričati, a kamoli upamtiti, fraze ponovljene milion puta, pretnje vrlo često, i nadmeno i bahato ponašanje, uvek.
Šta nas može spasiti? Pa bilo ko, ko se zove političarem definitivno ne. Rekonstrukcije, sanacije i adaptacije vlasti takođe. U poslednje vreme se pojavljuju razni pokreti i stranke u povoju koje vode ljudi koji su bili u vlasti pa su bili ili nasamareni ili uvređeni napustili društvo, ili ljudi koji su u politici ali se nisu ¨kompromitovali¨.
Svako ko je bio u politici kompromitovan je i te kako, čak i oni koji nisu bili na položajima koje su priželjkivali jer nisu ama baš ništa uradili za ljude koji su ih glasali.
Mogu nas spasiti obrazovani, školovani ljudi kojima je bilo ispod časti da potpišu pristupnice, ljudi pre svega pošteni i nekoristoljubivi, ljudi koji ne lažu, ne kradu i ne zloupotrebljavaju.
Verujte da ih ima. Ima ih i u našem mestu. Ljudi koji mogu vratiti svetlost u ovo što je nekada bio grad, a sada se samo tako zove.
izvor:037ks.com, T.Ilić
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
