Još pamtite... drugovi! (Še pomnite... tovariši!)

Ocena korisnika:   / 1

Prijatno nas je iznenadio mejl koji nam je upućen iz Slovenije. Gg-đa Jožica Rebernik-Zadravec bila je pre 29 godina na ekskurziji u Brusu, provela prijatne trenutke kojih se seća i dan danas najviše zahvaljujući svojoj drugarici Jeleni.
Posle čitanja ovog pisma mnogi će se prisetiti dragih lica i ekskurzija u Zg. Ščavnicu (naša bratska opština).

Pročitajte pismo:

"Rano jutro, stanica kod osnovne škole, torba sa jelom, listi sa pesmama, na nogama nove cipele….očekivanje...

Tako se ja sećam dana pre 29 godina, kad sam zajedno sa grupom  četrnaestogodišnjaka čekala, da dođe autobus i nas odvede, za većinu, na prvi samostalan put.

Otišli smo na dugo očekivani put, odnosno ekskurziju u Srbiju, u grad Brus. Tamo su nas čekali prijatelji istih godina, sa kojima smo se dopisivali i međusobno se posećivali.

A onda…autobus se zaustavi. Na jednoj strani velika planina (Kopaonik), a na drugoj, malo niže, pored puta osnovna škola u Brusu. A pored nje ogromna grupa dece i profesora, koji su nas već očekivali.Sledilo je upoznavanje. Prvo stidljivo, a onda  se okrenulo u lepi događaj. Zatim  smo otišli svako kod svog prijatelja kući, gde smo svako na svoj način proživljavali  trenutke, kojih verovatno nikada nećemo zaboravit. Kao ja…

Opet rano jutro, dvorište naše kuće, u kolima torba i pokloni, među njima stara slika…

Nakon mnogo sata putovanja zaustavimo kola na vratima kuće, koja mi je ostala u memoriji sve ove godine. Pred vratima stoji žena, ne bilo koja, nego devojčica, sa kojom sam, pre ovoliko godina napisala toliko lepih reči, i preživela sa njom lepe trenutke kod nje i ona kod mene.

I kad su se naše oči srele, tada je vreme stalo. Radost i sreća na ponovnom susretu bila je neopisljiva. Nije više bilo granica, koje su nas toliko godina distancirale. Tada smo opet bile jedno... Ne znam i ne mogu opisati sva osećanja, koji su tada i još danas bila među nama i u srcu moje porodice, koji su ovo doživeli.

I sada... pre nekoliko nedelja, smo  več drugi put dolazili od tamo i još ćemo, da se vraćamo. I ona, će da dolazi u Sloveniju sada, kad je put lakši.

Mnogo sam zahvalna gospođi Schmirmaul iz osnovne škole Sveta Ana (tada Zg.Ščavnica) i gospodinu Česmenu iz Brusa, koji su mi davali nadu i  pomogli mi, da opet nađem prijateljicu iz školskih dana.

Svu sreću, radost i veliko poštovanje ovih ljudi, bi želela, da podelim sa vama. Ako su se i vaše uspomene  probudile, možete, da mi se javite. Možda je i vama suđeno, da ovo osetite i da nađemo vaše prijatelje.

Za sledeću godinu želim, da sa autobusom odvedemo tamo nekoliko ljudi ..Tamo, gde su preživeli lepe dane svoje mladosti. Javite se što pre.

Možda sad nekima ovo zvuči bezveze. Ali... takve trenutke e u svetu, koji samo juri, svi trebamo.

                                                                                                   Jožica Rebernik-Zadravec

PS: Hvala vam puno što sam mogla da podelim ovo sa vama i šaljem najlepši pozdrav svima u Brusu, a posebno ovoj divnoj ženi pored koje stojim.
Ćao drugovi!"

Original pismo:

"Še pomnite….tovariši!

 Zgodnja jutranja ura, postaja pri osnovni šoli, nahrbtnik z malico, zvezek s pesmimi, na nogah

nova obutev…pričakovanje.

Tako se spominjam dneva pred 29 leti, ko sem skupaj s skupino štirinajstih petnajstletnikov čakala, da pride avtobus in nas odpelje na verjetno za večino prvo samostojno potovanje.

Odpeljali smo se na dolgo pričakovano ekskurzijo v Srbijo v Brus, kjer so nas čakali prijatelji istih let, s katerimi smo si dopisovali in si obiske izmenjali.

In potem…avtobus ustavi. Na eni strani gola planota, na drugi pa malo nižje ob cesti osnovna šola v Brusu, ob njej pa gruča otrok in učiteljev, ki so nas že pričakovali. Sledilo je sprva sramežljivo snidenje, ki pa se je kmalu obrnilo v prijetno doživetje. Odšli smo vsak s svojim prijateljem na njihov dom, kjer smo vsak po svoje preživeli trenutke, ki jih mnogi verjetno ne bodo nikoli pozabili. Tako kot jaz.

 Spet zgodnja jutranja ura, dvorišče naše hiše, v avtu pa kovček in darila, med njimi stara slika…

Po veliko urah vožnje ustavimo avto in na vratih hiše, ki mi je ostala v spominu vsa ta leta, stoji ženska. Ne katerakoli, ampak dekle, s katero sva si pred toliko leti napisali veliko lepih besed, preživeli lepe trenutke pri njej in ona pri meni.

In ko so se oči srečale, takrat se je čas ustavil, radost in sreča ob ponovnem snidenju je bila neizmerna. Ni bilo več meja, ki nas po toliko letih ločujejo, zdaj smo bile spet eno.

Ne morem in ne znam izraziti vseh čustev, ki so takrat in še danes preplavljajo najina srca, pa tudi srca moje družine, ki so skupaj z mano to doživeli.

 In zdaj… Pred nekaj tedni smo se že drugič vrnili od tam in se bomo še vračali. Tudi ona pride v Slovenijo zdaj, ko je pot lažja.

Hvaležna sem gospe Schmirmaul iz osnovne šole Sveta Ana in gospodu Česmanu iz Brusa, ki sta me spodbujala in mi pomagala, da zopet najdem prijateljico iz šolskih dni.

Vso srečo, radost in neizmerno prijaznost teh ljudi, bi rada delila z vami. Če so se tudi vaši spomini prebudili, se mi lahko oglasite. Morda pa je tudi vam dano, da to občutite, da najdemo vaše prijatelje.

Naslednje leto si želim, da z avtobusom odpeljemo nekaj ljudi tja, kjer je veliko generacij preživelo nekaj lepih dni svoje mladosti. Javite se čimprej. Številka je v uredništvu.

Morda se bo komu zdel članek brezzvezen. Toda…takšne trenutke v svetu, ki samo drvi, vsi potrebujemo.

Jožica Rebernik-Zadravec"

Nadam se da ćemo se ponovo sresti i družiti.
Pozdrav za  sve u Zg. Ščavnici i Sloveniji. Vidimo se!
www.brusonline.com