/ 4
U podnožju Kopaonika, u opštini Brus i Aleksandrovac, još su u pogonu vodenice ...
Vekovima unazad vodenice u Srbiji su imale praktičnu životnu i mitološku dimenziju. Zahvaljujući slozi i porodičnoj tradiciji četvorice ortaka, vodenica na reci Rasini u Lepencu, opština Brus, radi pune 74 godine bez prestanka.
Po narodnom verovanju prvu vodenicu je napravio Sveti Sava, ali je ona bila bez čeketala. Ne znajući šta da radi, Sava zamoli pčelu da mu pomogne da otkriju tajnu kako se čeketalo pravi. Pčela odleti kod đavola i otkri Savi kako đavolovo čeketalo odskače od kamena i istresa zrna iz koša pod gornji kamen. Otad u narodu postoji verovanje da je vodenica i đavolja stvar, da se kod vodenice đavolji okupljaju i od njegove volje zavisi da li će vodenica da promelje.
Vodenica je u Srbiji bila narodna institucija - u njoj se prvo saznavalo, pregovaralo, dogovaralo i ogovaralo, šalilo, namignulo i udvaralo. Vodenice su bila hajdučka sastajališta i srpski hanovi. One čuvaju bezbroj ljubavnih tajni, u njima su svirale gusle i frule, pevalo se o legendama, o teškim danima turskog ropstva i hajdučkim podvizima. U njima su ispričane najneverovatnije priče o srpskim omajama, kukumijama, anđamama, sotonama, vampirima i vilama.
Vodenice su pripadale kategoriji izuzetno važnih privrednih i vojnih objekata, kao takvih oslobađanih poreza, pod uslovom da u vreme rata ili veće nepogode rade kako bi se mlelo žito u njima. One su bile u vlasništvu viših slojeva, velmoža, crkve, bogatih seljana. Prema jedinom ikada napravljenom popisu vodenica iz 1867. godine, u Srbiji je bilo 7510 potočara. Vodenice u Srbiji su bile godišnja kruna seljačke muke i hranitelj naroda kroz vekove, velika inspiracija za samouke i školovane stvaraoce poezije, proze, muzike i nauke. Jedna od najlepših priča o vodenici je ona Milovana Glišića „Posle devedeset godina“, koja kazuje o najpoznatijem srpskom vampiru Savi Savanoviću. Posvećeni su joj i tekstovi Ive Andrića, Branka Ćopića, Dobrice Erića i drugih stvaralaca.
Nekad je proja bila hrana, danas poslastica. Ako je želite na svom jelovniku nemate velikog izbora, jer na putu od Kruševca do Brzeća i Mitrovog Polja brašno za nju možete da dobijete samo ako zastanete u selu Lepencu, opština Brus. U samom selu, između glavnog puta i reke Rasine, nalazi se stara i oronula vodenica, jedina koja i dalje radi, a u životu je održavaju familijarni ortaci Svetomir, Dragan i Rade Lapčević i Miša Radmanović, svi iz Lepenca, opština Brus.
Oni na jednoj strani brašnjavog stola u vodenici, moj imenovani izvor informacija Milisav Jovanović i ja na drugoj, pa kom opanci - kom obojci. Samo je huk vode pod vodeničnim patosom pretio da priča počne ovako.
- Da ti kažem prijatelju - vodenica je napravljena i krenula sa radom još 1936. godine. Od tada pa do danas ona radi non-stop, bez prekida. Jedina je koja radi u celom toku Rasine, a po neki put, kad je veliki sneg i led, tad nema meljave. Samo, ranije je bilo drugo vreme. Kod naše vodenice se nekad baš donosilo žito pa je i meljava bila veća. Od kako se kod nas uvela ova elektrika vodenice su počele da se gase - otvara priču Svetomir Lapčević. A i ostali vodeničari ko zapete puške - znaju da će i njihova da se uvaži.
- Pa, evo ovako, nas ima četiri ortaka, svi smo mi familija i živimo u Lepencu. Slaba je neka vajda samo od rada u vodenici, tako da se zanimamo i oko poljoprivrede, kuće su nam blizu i imamo svoje bašte, pa i ne moramo da zavisimo od pomeljara. E, sad, šta nije dobro - radi se i zimi i leti. Recimo, mi Lapčevići imamo po 3 kamena i svaki od nas radi po nedelju dana. Dok dežura u vodenici, ono što samelje i naplati kao ujam njegovo je, a posle ide pauza od 15 dana. I tako sve u krug. Bogami, nije to lak pos’o, nas vataju godine, a ovi mladi čik da se private i postupe da rade u vodenici - priča Rade Lapčević.
- Čekaj, bre, pa nisi sve rek’o. Trebao si da kažeš i sledeće: mi smatramo da smo uvek zadovoljili narod, jer nam dolaze iz raznih strana. Na primer, dolaze kod nas iz Botunja, Šljivova, Stubla, Brusa, ima tu i iz Vrbnice, Stroinaca, Dobroljupci, Batote i... dabome, iz Lepenca. A ima čak i iz Kruševca - dođu da im sameljemo brašno za belu proju, oni to najviše vole - lepo se u priču ubaci Miša Radmanović, kad Svetomir mu upade u reč i hoće ponovo da nastavi:
- Polako, bre, Sveto, imam ja još nešto. Da kažem i ovo - ova vodenica nikad nije imala vagu. Mirna glava nama, mirna njima (pomeljarima). Na 100 kila brašna mi uzmemo ujam 4 kašike (kilograma) brašna i to je to. Ako neko ponudi nešto više ne ljutimo se. E, sad, ajde Sveto, dovrši šta si imao da kažeš - prekide priču Rade Lapčević.
- Zahvaljujem Rade, da dodam i ja koju... Dakle, vodenica izgleda oronulo ali uprkos velikom broju godina uspešno odoleva zubu vremena, iako je sagrađena od svega po malo - najviše od drveta hrasta i cera, a onda i od blata, betona, cigala i dve vrste crepa. Svih 5 kamenova u vodenici je danju i noću spremno da se okreće - 2 kamena za meljavu žita sa sve šišarkom a 3 kamena za belu proju kao i za meljavu pšenice, ovasa, ječma. Vodenica je pretrpela velika oštećena u zemljotresu 1981. godine, kada je izostala svaka pomoć, solidarnost i volja pojedinaca i nadležnih da se oštećeno sanira i održi u funkciji objekta od turističke i istorijske vrednosti. Nakon zemljotresa vodenica je najskromnije sanirana od strane samih vodeničara, a na najkritičnijem mestu sa spoljne strane poduprta je debljom hrastovom gredom. Za njen rad voda sa Rasine se dovodi jazom dugim 850 metara, a jedino se tokom jula i avgusta dešava da priliv vode bude znatno manji.
Veza stare vodenice sa rekom Rasinom i narodom traje skoro 8 decenija, pa još kad bi mogla i da priča... „Melje, melje stara vodenica, ovce čuva Mara čobanica; žedno stado bistru vodu pije, slavuj peva, ona srećna nije; Suza kanu i okvasi lice, sećaš li se, stara vodenice; kad je Mile vodeničar bio, a moj otac žito donosio ...“
Autor:Rade Košanin/Izvor:rasina.net
|
INFO SERVIS |
INFO CENTAR |
BRUSJANI NA VEZI |
O BRUSU |
